Proleće u februaru napunilo je bašte kafića. U jednoj, odmah pored Crkve Svetog Marka sa pogledom na Tašmajdanski park i spomenik patrijarhu Pavlu traži se mesto više. Popunjeni su stolovi i u osunčanom delu i u onom u hladu. U unutrašnjosti restorana pulsira duh Beograda, onakakav kakvog ga čine domaćini, i onakav kakvog očekuju gosti našeg grada. Glasan žamor, užurbani konobari, pozitivne vibracije. U toku je promocija knjige, tu su i novinarske ekipe, parovi i društva razgovaraju, devojka radi na svom kompjuteru… Čuje se i srpski i engleski.
Baš to su želeli da naprave kada su osmišljavali koncept restorana St. Mark’s Place u Bulevaru kralja Aleksandra 17, u objektu nekadašnjeg JAT-a. O poslovanju restorana razgovarali smo sa Ivanom Stamenčićem, menadžerom.
Restoran St. Mark’s Place je relativno mlad, uskoro puni dve godine. Kakav je bio koncept na početku? Kakvi su prvi utisci?
Da, da… Ako se poredimo sa životom jednog čoveka, tek smo prohodali. Još smo nesigurni, možda ponekad pogrešimo i ispravljamo sve u hodu. Moram reći da smo i više nego zadovoljni. Ideja nam je bila da St. Mark’s Place bude mesto za sve bez izuzetaka. Za porodice, decu, poslovne sastanke, turiste, mlade. Za svaki novčanik, da se tako izrazim. Želimo da za sve generacije budemo mesto susreta. Iako je prostor luksuzan, a lokacija i više nego atraktivna, mi smo otvoreni i pristupačni svim gostima.
Kad smo kod lokacije, koliko je ona bitna za rezultate jednog restorana?
Izuzetno je važna, ali ne i presudna. Postoji veliki broj objekata do kojih je teško doći, ali odlično rade. Ipak, lokacija u centru grada, nedaleko od pešačke zone i nekoliko fakulteta, tik uz simbole jednog grada – Crkvu Svetog Marka i Tašmajdanski park je fantastična.
Da li ta lokacija dovodi strane turiste kod vas?
Svakako. Ovde se osećaju kao u centralnim ulicama bilo kog drugog evropskog grada. Osim dobre pozicije, mi smo se i na druge načine pripremili za strane turiste. Imamo sajt na engleskom. Takođe, imamo meni na engleskom, kao i na kineskom.
Kako ste kreirali meni?
Baš kao i sam koncept restorana. Meni je sadržajan, od pasta i pica, do tradicionalnih srpskih jela. Ponuda za vegeterijance, meni za decu, posebno za devojčice, posebno za dečake… Osim toga, imamo naše kolače i sladoled. Spremni smo za svakog gosta koji uđe na naša vrata.
Šta biste izdvojili kao specijalitet?
Svaka porudžbina je spakovana na svoj način. Od karađorđeve koju poslužujemo u tri komada, preko drpane prasetine u korpici od hleba koji sami pečemo, do paste koju pravimo ručno.
Imate i veliki broj vina u ponudi.
Vinska karta restorana obuhvata sve svetske vinske regije, od Novog Zelanda, preko Evrope do Kalifornije. Najzastupljenija su evropska vina, među kojima je veliki broj onih iz Srbije, Italije i Francuske. Od 143 etikete u vinskoj karti, siguran sam da gost može pronaći vino koje će upariti sa zanimljivom internacionalnom kuhinjom. Sva vina su izložena u staklenim vitrinama pored šanka, što je jedan zanimljiv koncept.
Na kraju, koliko je izazovno biti ugostitelj u Beogradu?
To je jako težak poziv uopšte, ne samo u Beogradu. Potrebno je uklopiti različite karaktere, uigrati konobare, šankere, kuvare, menandžment. Drugo, današnji gost je jako zahtevan. Sve više se putuje, upoznaju se druge kulture, pa su i očekivanja daleko veća nego ranije. Mi smo se opredelili za praktičan koncept, kakav je postojao u ugostiteljstvu osamdesetih – brza usluga i poštovanje svakog gosta.
JAT
Kako je restoran smešten u prostorijama nekadašnjeg Jata, opevanog i u Čorbinoj pesmi “Dobro jutro”, u centralnom delu pored šanka smeštena je maketa aviona koja se stilski odlično uklopila u ambijant.
Po JUS-u
Nekada se za onoga koji nije baš kako treba govorilo da “nije u vinklu”, a za drugog kome ne možeš naći manu - da je “po JUS-u”. JUS je bila oznaka za standard u nekadašnjoj Jugoslaviji. Iz restorana nam kažu da se vode principima iz tog perioda kada se znalo šta je standard i kako taj standard dostići.