U srpskim selima naziv za kuhinju bio je „kuća“, a njen centralni deo je bilo ognjište, koje je predstavljalo važno, kultno mesto, pored koga se odigravao svakodnevni život i okupljala cela porodica. Sedelo se na drvenim klupama, tronošcima i stolicama, posuđe je bilo drveno i zemljano, a u bogatijim kućama i bakarno. Hleb se pravio od žitnog ili kukuruznog brašna.

Početak nacionalne kuhinje vezuje se za dinastiju Nemanjića. Vizantija je imala veliki uticaj na kulturu tadašnje Srbije, žene iz Vizantije koje su se udavale za srpske velmože su donele kulturu oblačenja, higijene i ishrane. Na dvoru se jede čorba kiselica, kavijar od morune sa Dunava, sveža riba sa Jadranskog mora, pečenje začinjeno belim lukom i mirisnim začinima. Pranje ruku pre obroka je bilo obavezno, belo platno preko stola je služilo kao stolnjak i kao salveta za brisanje ruku. Sastavni deo svakog obroka na dvoru je bilo vino koje je iznosio podrumar sa svojim peharnicima.

Hleb se pravio od pšenice, ječma, prosa, ovsa, krupnika i siraka. Najbolji hleb se mesio od pšenice, a lošijeg kvaliteta je bio ječmeni, zatim od ovasa koji se uglavnom služio za ishranu konja. Najlošijeg kvaliteta je bio neukusni, crni hleb od siraka koji ima krupno zrno. Od prosa se prvenstveno pravila kaša kada bi se celo ili samleveno zrno kuvalo u vodi ili mleku.

Osim hleba u srednjovekovnoj Srbiji postojale su i druge namirnice biljnog porekla. Povrće se gajilo u “vrtovima” koji su se nalazili oko kuća. U ćiriličnim tekstovima povrće se nazivalo “zelje”, a to su bili: kupus, repa, tikva, bostan. “Ljutim zeljem” nazivani su luk i rotkva. Gajile su se i mahunaste biljke poput sočiva, boba, graška, maka… U srednjovekovnoj Srbiji gajilo se i voće: kruške, trešnje, višnje, jabuke, šljive… U okolini Prizrena bilo je mnogo dudinjaka.

Stočarstvo je u Srbiji bilo veoma razvijeno. Gajile su se svinje, ovce, goveda, konji, koze, bivoli kao i pernata živina. Meso se prodavalo sveže ili usoljeno. Tokom ovog perioda znalo se i za mesne prerađevine. Pominju se slanina, pršut i kobasice. Dosta se koristilo i meso od divljači. Piletina se retko jela jer je jaje bilo jako cenjeno, a između ostalog koristilo se i kao sastavni deo smese za oslikavanje crkava. Bilo je više vrsta sireva, mlad, slatki ili slani.

Šećer je u srednjem veku bio izuzetno skup i nije se koristio u svakodnevnoj ishrani, u kojoj se više koristio med. Voće u medu je bila jednostavna i ukusna poslastica. Gosti u kućama su se uvek dočekivali sa medom kao znakom dobrodošlice; mladencima se davao med da im život bude sladak. Pravile su se torte od sira kao i vrsta slatkih kobasica – masnice. Veoma cenjen je bio marcipan.

Voda se  pila sa izvora ili iz bunara. Od alkoholnih pića najzastupljenije je bilo vino, i to više crveno nego belo. Zanimljiv je podatak da se vino našlo i u Dušanovom zakoniku. Jedna odredba zakonika kaže: “zabranjeno je dodavanje vode u vino”.

Hrana se pripremala na masti, loju ili ulju. Ulje se dobijalo od maslina. Za suncokret se nije znalo. Sva hrana je soljena. Tokom srednjeg veka su dosta korišćeni i začini, koje su donosili trgovci sa Jadrana ali i sa Istoka. Koristili su se biber, šafran, cimet, mirođija, karanfilić.