Nejavljanje na telefon, neodgovaranje na mailove ili poruke na društvenim mrežama može da osujeti planirani dolazak. Dosta ljudi pre nego što napravi rezervaciju ili poseti restoran voli da pogleda meni online, i biće razočarani ako nemate svoju ponudu hrane i pića jasno istaknuto na na sajtu.
Kada imate meni debeo kao knjiga, a u realnosti dostupno tek par stavki.
Mač sa dve oštrice je pitanje poimanja pristojnog vremena od sedanja za sto do dolaska konobara. Ukoliko je osoblje prebrzo gost će to smatrati nepristojnim. Ukoliko je presporo opet neće valjati. Teško je odrediti to pravo vreme, a svakako još teže jer je podložno subjektivnom osećaju. Ako je neko gladan ili žedan, minuti su kao večnost, ako su gosti zauzeti ćaskanjem prekidanje mogu smatrati ometanjem.
Kada smo kod revnosnog osoblja, goste možda i najviše nervira konobar koji stalno obilazi stolove, dosipa piće, odnosi tanjire odmah po poslednjem zalogaju, nekada čak i pre. Sa ovakvom praksom gosti se osećaju ili nepoželjno zbog požurivanja ili su pod pritiskom da moraju još da naručuju. Kako god bilo, nije prijatno.
Svako će biti uvređen ako ga posmatraju sa visine i procenjuju po izgledu i garderobi. Sigurno se dešavalo da ljudi za koje ste pomislili da nemaju novca naprave poveće račune i ostave više nego velikodušne napojnice. Zato, nikad ne sudite po fasadi već svakog gosta sačekajte i ispratite domaćinski.
Znamo da bakšiš nije obavezan i da je odraz (ne)zadovoljstva ili ličnog izbora. Zato goste veoma nervira kada su konobari prespori u vraćanju kusura, kada prevrću i traže po novčanicima, odugovlače i igraju igru strpljenja, pa ko će prvi da popusti – da li će kusur izaći na sunce ili će gost da odustane i kaže „u redu je“.
Ima ljudi koji bi jedva primetili da se sto klati, a ima i onih koje takve stvari izluđuju i ne mogu da smire živce dok sto ne dovedu u ravnotežu.
Postoji lep običaj da se piće i naročito hrana iznese svima za stolom u isto vreme. Na žalost, viđamo u prestoničkim restoranima da je u društvu za istim stolom neko već skoro završio sa obrokom, dok drugima jelo tek stiže. Koliko god bilo teško organizovati kuhinju i osoblje, porudžbinu treba izneti u isto vreme svim gostima koji su za jednim stolom, a koji su naručili u isto vreme.
Može li šopska salata bez luka? Može li umesto krompira dobiti neko drugo povrće? Ja bih to, ali da nije ljuto!... Dozvolite modifikacije jela i trudite se da gost dobije ono što želi, a ne da se posebna želja zaboravi i izgubi negde na putu od stola do kuhinje.
Ne samo da nervira nego može dovesti i do neprijatnih situacija kada ne primate kartice već je omogućeno samo keš plaćanje. Svi smo postali zavisni od plastike i mnogi keš skoro uopšte više i ne nose.
Živimo u doba jednakosti pa neki mogu zameriti kada se račun već po nekom ustaljenom protokolu stavi ispred muškarca.
Nismo svi isti, nekima je čaša do pola puna, a nekima poluprazna i koliko god se trudili ne mogu vas svi voleti i biti potpuno zadovoljni ugođajem, uslugom, hranom ili pićem. Sa druge strane, nisu ni svi gosti savršeni, ali tu analizu ćemo ostaviti za idući broj i temu šta nervira ugostitelje.