Poznata beogradska kafana, kako po svojoj istoriji i dugoj tradiciji, tako i kao filmska lokacija je Zlatno burence u samom centru Beograda. Legendarno burence popularizovali su Žika i Milan iz čuvene Žikine dinastije koji su dosta scena snimali u tom objektu, a najzanimljiviji je bio urnebesni okršaj kod burenceta.

Danas, osim domaćih gostiju, restoran je preporuka stranim turistima kao blago kulturne baštine i mesto gde se mogu osetiti čari domaće kuhinje. Na meniju tog restorana, zubu vremena odolevaju kolenice, sarme od zelja, dimljena rebarca, glava u škembetu…

Enterijer ovog lokala u Prizrenskoj 8 je i dan-danas gotovo isti, direktno sa ulice ulazite prvo u deo gde može da se nešto pojede i popije s nogu, dok je drugi deo rezervisan za malo duže zadržavanje.

Kafana “Zlatno burence” otvorena je 1866. godine i bila je mesto okupljanja “regrutne baze” dobrovoljaca u srpsko-turskom ratu, ali i kasnije u balkanskim ratovima. U nju je dolazio i golobradi Gavrilo Princip, sa svojim drugovima mladobosancima. Kafana je bila smeštena u prizemnoj kući, a na pročelju te zgrade stajalo je uzidano burence. Kuća je tridesetih godina prošlog veka srušena kako bi ustupila mesto palati čiji je jedan deo i danas tu, dok je drugi deo koji se nalazio u Sremskoj ulici srušen 1941. godine.

Ispred „Zlatnog burenceta“ nekada je išla tramvajska pruga. Mada današnjim Beograđanima deluje tesno i neumesno da tom ulicom prođe šinsko vozilo, pre Drugog svetskog rata je baš tako bilo. Pruga je puštena u rad 5. novembra 1935. godine, kada je tramvaj „14“ prolazio ovuda, pa preko Zelenog venca i Mosta kralja Aleksandra stizao do hotela „Central“. Linija je otvorena na 20 godina od oslobođenja Zemuna u Prvom svetskom ratu.

Istorija ove kafane ispričana je kroz fotografije, koje ne pričaju o krvoprolićima, bitkama i generalima, već nam prikazuju pretke onako kako su živeli, radovali se i patili. Čovek koji se potrudio da sačuva ove snimke od zaborava je jedan od hroničara starog Beograda - Dragan Perić Namćor.

Svinjar železničar

Vremena su se menjala, a različiti fotografi ostavljali su svoje tragove, pa je tako ostao zabeležen i jedan radnik železnice u uniformi koji je vodio svinje kroz grad. Posle rata, velika glad terala je ljude da se snalaze kako god umeju, pa je tako i ovaj železničar bio među malobrojnima koji putuju. Sa takvih putovanja su neretko dovozili svinje koje je bilo lako prodati u ogladnelom Beogradu.

Obračun sa britanskom štampom

Kafanski život na ovom mestu ušao je u još jednu legendu, kada je navodno Voja Tankosić, upravo za stolom u „Zlatnom burencetu“, načuo da je u Beogradu britanski novinar Vinston Čerčil, koji je tada bio na proputovanju kroz naš grad. Budući da je veoma loše pisao o Srbima, Tankosić se zarekao da će ga išamarati ako ga ikada bude video. Hiroviti oficir je baš tako i uradio. Iako ovo varoška priča nema zvanično utemeljenje u istoriji, makar slikovito priča o tome kakvo smo mišljenje imali o prevrtljivoj engleskoj štampi.